Недефиниција љубави

Решила сам да те не пустим да одеш

2012-01-26T13:30:00.000-08:00

Увек сам говорила да све могу сама. Да ми ничија помоћ није потребна, јер сам довољна сама себи, али то је била последица искуства са људима и њиховим себичлуком. Када нико није ту онда кад ти је потребан, после неког се времена навикнеш да ти нико и није потребан, да све радиш сам.
А онда си се појавио ТИ. Мој цео свет, какав сам до тада познавала, распрсао се у року од пар месеци и одједном више нисам могла сама. Ништа нисам могла сама. Ни да плачем - тада си ми требао да ти исквасим мајицу сузама и да ми се смејеш што сам толико осетљива, па да ме после загрлиш да бих престала да ридам. Ни да будем срећна - тада си ми требао да са тобом поделим своју радост и смејем се док и на твом лицу не угледам осмех. Рекла сам ти да те волим, онда када сам осетила да је време да то званично и чујеш, било ми је топло око срца док сам то изговарала.
Међутим, осећала сам још нешто осим љубави. Осећала сам да си ми потребан. Дуго нисам то желела да признам никоме, па ни себи, јер, Боже мој, круна би ми пала са главе да то изговорим наглас. Поносна, превише поносна. Ипак, то што си ми потребан никако није одлазило. И онда сам схватила - учинио си да ми постанеш потребан, то је нешто посебно. То значи да си ти посебан. И када сам то схватила, решила сам да те никад не пустим да одеш...

Волим те

2012-01-14T16:23:00.000-08:00

Знаш онај тренутак кад схватиш да је то то?
Кад није битно колико траје већ само колико је јако?
Кад није битно шта други кажу, већ само оно што ти осећаш?
Кад осећаш да одређену особу желиш поред себе на неодређено?
Кад се запиташ је ли то судбина, јер ти је невероватно да се само случајно све сложило баш онако како треба?
Кад бројиш секунде до поновног сусрета и кад ти је сваки минут проведен без те особе као читава вечност?
Кад ти је цео дан ужасан и довољна је само једна порука да ти врати осмех на лице?
Кад је довољан само један загрљај да се време заустави ида све око вас престане да постоји... само ви и само љубав.
Данас мало људи уме да цени љубав када је пронађе.
Данас мало људи уме да пружа несебично, да воли безусловно, да даје, а да не тражи ништа.
Данас је мало људи спремно на жртву, на компромис, да призна да није у праву, да прећути, да
буде искрено, да каже да је криво, да каже извини, да каже волим те.
Данас је мало људи свесно да је живот сувише кратак да бисмо се плашили да отворимо своја срца, да пустимо некога у њих и да волимо као да нас нико
раније није повредио.
Данас мало људи уме да се смеје од срца, да прашта.
Зато, када наиђемо на некога ко припада тој малој групи људи, не желимо никада да га изгубимо, јер вреди.
Неки људи цео живот проведу тражећи праву особу, а некима се осмехне срећа - нађу је онда када то најмање очекују.
Можда та особа неће бити права заувек, али важно је само то да је права сада и да не трошимо драгоцене тренутке размишљајући о томе шта ће бити сутра.
Биће онако како буде, а ми можемо само да учинимо своје успомене лепшим ако не мислимо много и уживамо у садашњем тренутку онаквом какав јесте.
Није битно шта ће бити сутра.
Битно је оно што је данас.
Можда се све што се нама десило, десило баш онако како је требало да се деси.
Можда не би било добро да је било другачије.
Можда смо савршени баш зато што је наша прича почела несавршено, другачије.
Можда баш зато што су се све коцкице на крају тако склопиле, још више ценим то што имам и више него икад сам сигурна да ћу дати све од себе да то и
сачувам.
Више него икад сам сигурна да желим да урадим било шта да некога учиним срећним, да неком посветим себе у потпуности и да делим и правим компромисе.
Први пут у животу добро знам шта желим и борићу се да то сачувам.
Зато желим да знаш колико ми је стало и да можеш да имаш стопостотно поверење у мене.
Ти си посебан, наша прича је посебна и оно што осећам је посебно.
Није ме брига ни за шта што се дешава око мене док год ме држиш за руку.
Најоблачније јутро ми је сунчано ако почне твојом поруком.
Најгори дан ми је савршен ако могу да се изгубим у твојим очима.
Враћаш ми веру у љубав и доказујеш да на свету још постоје људи којима се сме веровати.
Када те загрлим, осећам се сигурно.
Волим себе онакву каква сам када сам са тобом.
За тај осећај сам ти захвална до неба... и зато ћу увек бити ту за тебе.

ВОЛИМ ТЕ.

Живот нам даје онолико колико пружамо

2012-01-14T16:11:00.000-08:00

Оптимистични људи верују у ону стару изреку да се добро добрим враћа. Међутим, истина је да се наши животи не руководе баш увек тим речима, те се често нађемо у ситуацији да се запитамо зашто се нама догађа нешто лоше када то нисмо заслужили. Управо тада, када нам је најтеже, да бисмо свој дан завршили подигнуте главе, морамо чврсо да верујемо да ћемо на крају добити баш онолико колико пружамо.

Најлакше је у животу бити себичан. Савршен изговор за то је чињеница да више нико не мисли на друге, нико није спреман да помогне, жртвује се, саосећа са туђом несрећом и болом, спреман је да све то игнорише да се и сам не би осећао лоше, јер му је битна само сопствена срећа. Превише смо обузети собом и својим животом да практично заборављамо колико смо сви ми друштвена бића и колико зависимо од својих најближих, па се и не трудимо да односе са њима учинимо хармоничним. Сувише често се дешава да очајнички покушавамо да импресионирамо некога у коме видимо потенцијалну корист, а оне којима је потребна наша љубав у потпуности занемарујемо.

Још горе од овога је чинити добро другима, али константно тражити нешто за узврат, јер ту онда нестаје искреност. То се онда зове користољубље прикривено милосрђем које има лажни сјај. Добра дела су искључиво она која чинимо када тога нисмо свесни. Тада су наша дела искрена, од срца, без скривених намера, без очекивања награде и похвале, тада су она знак тога да нам је стало. Тада чинимо добро зато што то желимо, помажемо зато што нам је стало да се неко осећа добро. Морамо се ослободити сујете и егоизма да бисмо заиста били у стању да несебично поклањамо своју љубав, пружамо и усрећујемо друге људе.

Човек је свестан тога да добро није увек награђено добрим и зато је престао да се труди. Мисли: "Зашто да чиним добро ако ће неко мени учинити нешто лоше?" После једног пада, човек је остао на земљи и не жели да устане, јер зна да ће можда поново пасти. Боји се да ће поново пасти. Зато бира линију мањег отпора, где је сакривен од разочарања и неуспеха. Али, онда живот губи смисао. Када би сви људи размишљали на овај начин, више нико не би имао пријатеље.

Човек просто мора да научи да даје, верује, прашта и воли безусловно, да то црпи из себе и сопствене снаге, јер то је једини начин да се сачува од бола. Само ће тако пронаћи ону истинску награду - добар осећај у грудима након што некоме помогне и нечији захвални осмех, који вреди и усрећује више него било шта материјално. Онда, када после неког времена схватимо колико спокоја и среће носимо у души и за колико осмеха смо заслужни, добро знамо да нам је живот вратио управо онолико колико смо пружили.

Реч

2011-12-13T04:32:00.000-08:00

Када бисмо могли
нас двоје да будемо реч
били бисмо она без еха
очајна и сама, последња на свету

Она реч која доноси бол
ништа друго сем таме и туге
реч коју би сви врло радо
сакрили у неки бездан

Да се утопи, угуши заувек
да испари, нестане, да је нема
да више не постоји
јер ништа добро никад не јави

Та реч која руши све темеље
цема, ломи, кида, пали
уништава све пред собом
што је неко двоје створило

Реч која нема никог свог
у којој се губи сваки смисао
коју сви избегавају
презиру, мрзе

Били бисмо "крај".

До бескраја

2011-12-13T04:27:00.000-08:00

Где си?
Где да те тражим?
Морао си оставити
бар неки траг,
бацати мрве по путу
да бих могла да те следим.

Куда?
Куда си отишао?
Прескочио си сва мора
да не би оставио траг
мокрих стопала на путу
по којима бих те следила.

Када?
Када си нестао?
Нисам приметила да те нема.
Прескочио си све пустиње
да не би оставио траг у песку
по ком бих те пронашла.

Зашто?
Зашто ниси крај мене?
Зашто нема отисака твојих дланова
на мом лицу и мојим бедрима?
Ниси оставио ништа за собом
по чему бих могла да те следим.

А знаш да бих те пратила до бескраја.

Нови почетак

2011-12-13T04:23:00.000-08:00

Бљеснула је

изненада, из мрака

неком чудном снагом

необјашњивом и недокучивом

Отргла се прошлости

бљеснула је

и обасјала сама свој пут

збацила са себе стеге и окове

Закорачила је одлучно

смело загазила у изазов

бљеснула је

са пркосом на лицу

Спремна да иде до краја

одбила је да је ико спутава

дала је животу нови смисао

бљеснула је

Знам

2011-12-13T04:20:00.000-08:00

Знам кад ме посматраш
не морам чак ни да окренем главу
осећам твој поглед како клизи
од мога лица, па све до стопала

Знам кад ме пожелиш
не мораш чак ни реч да кажеш
осећам чежњу како се подвлачи
сасвим тихо под моју кожу

Знам кад ти је тешко
не мораш чак ни сузу да пустиш
осећам твоје мисли и кнедлу у грлу
док у себи горим и умирем

Знам кад те заболи
не мораш чак ни да викнеш
осећам твоју тугу помешану са мојом
иако веома добро кријем

Знам да знаш
не мораш ми чак ни признати
да осећамо исто...

Заувек

2011-12-13T04:15:00.000-08:00

У сребрним крошњама
пун месец тихо почива
и мирним сном све спава
само ја стојим на прозору
и још једне бесане ноћи
тражим утеху у звездама

Топли летњи поветарац
образе ми милује нежно
као некад твоји прсти
заплетени у моју косу
као руке око мога струка
као давни загрљаји чврсти

Немирни таласи Дунава
носе у неповрат моју наду
разбијају моју веру у спас
са чежњом се питам
постоји ли макар далеко
бар мало места за нас

Још једне бесане ноћи
на вратима сам предаје
и плаћам цех својим сузама
а ту сам стигла издајући себе
и тебе, и знам да сам крива
што ноћас сам овде сама

Чуваћу те у зеницама
кунем ти се у све свето
да ћеш заувек бити ту
нећеш остати заборављен
иако ноћи пролазе неумољиво
неухватљиве су

Поново свиће...
а одговор још нисам нашла.

На пола пута

2011-12-12T16:28:00.000-08:00

Стали смо већ на пола пута
онда када је најлепше било
оставивши за собом недоречено

Да кроз прошло време лута
кроз сузе што натапају крило
као ништавило од бола натечено

Заборавили смо недосањане снове
бацили започете речи и додире
све тајне бацили из спокојног кута

Сад никакве среће васељене ове
не могу рањена срца да смире
јер морали смо стати већ на пола пута

Оставио си ме саму

2011-12-12T16:25:00.001-08:00

Оставио си ме саму
на длану бескраја
прљаву од твојих пољубаца
да тражим утеху
на путу до пакла

Оставио си ме саму
у лавиринту издаје
крваву од твојих загрљаја
да тражим светло
у тунелу без краја

Оставио си ме саму
у кули од стакла
ошамућену твојим погледом
да тражим спас
на степеништу бола

Оставио си ме саму
између зидова туге
заварану твојим речима
да узалуд покушавам
да пронађем себе

Могу ти понудити

2011-12-12T16:21:00.000-08:00

Могу ти понудити
мало смеха и мало ћутања
још тражим себе
и иста лутања

Свакога јутра
почињу изнова
јер мој је пут
саткан од снова

И наивне вере
ал´ она је моја
и не дам је ником
једина која

Преда мном сјаји
напред ме води
на неком миру
срећи, слободи

Могу ти понудити
мало љубави и мало пркоса
хоћеш ли ме и даље волети?

Молим за опроштење

2011-12-12T16:17:00.000-08:00

Над мојим челом
мач кривице
предзнак крвавом крају

Бол у грудима
само јер сам
џелат твог ока сјају

Грешно људско
траћи изговор
сувисло оправдање

Сијасет речи
сталих у грлу
утопљених у кајање

Срамим се
слабости своје
што поклекнух пред искушењем

Страх ме је
док пред тобом стојим
и молим за опроштење

Али то више није довољно

2011-12-12T16:14:00.000-08:00

Нашим те погледом ноћас гледам
као некада
али то више није довољно

Кроз прсте моје нечујно клизиш
као кап кише
пребрзо и неухватљиво

Очајна их грчевито стискам
јако, најјаче
али то више није довољно

Кроз моје сећање ти ноћас тутњиш
као брзи воз
удараш, ломиш неспојиво

Нашим гласом ноћас те дозивам
као некада
али више ме не чујеш

У мојој глави одзвањаш
као нота
неодсвирана до краја

Свом се снагом напрежем
да је упамтим
али то више није довољно

У мени кидаш последње струне
као кошава
оне наше зиме у Београду

Нашим сузама стихове пишем
ове усамљене ноћи
али то више није довољно...

Без тебе никада

2011-12-09T07:28:00.000-08:00

Родила сам се поново
у твом даху
са снагом ветра у коси
и без сумње у погледу.

Отворила сам срце поново
на твом длану
са топлим бљеском у оку
и без језе у души.

Стала сам поново
уз твоје раме
са пркосом у грудима
и без бремена из прошлости.

Победила сам страх први пут
са тобом, уз тебе
са руком у твојој руци...
Без тебе, никада.

Недостајеш ми (акростих)

2011-12-09T07:26:00.000-08:00

Невероватно је чудан осећај
кад ми се замагле зенице
кад те изгубим из вида
и кад почнеш да недостајеш

Ех, како сам те стезала
јако у свом наручју
пре само минут или два
а већ си почео да недостајеш

Држао си ме за руку чврсто
као да година је прошла
а само што си замакао за угао
и већ ми недостајеш

О, како је чудан осећај
кад се тресем од незнане туге
кад нисам јасна ни самој себи
кад ми недостајеш

Све ми је тихо и бледо
плаши ме и растужује
и ништа ми не вреди сем нас
и много недостајеш

Тренутак раније само
моји су прсти у твојој коси
писали нове странице наше бајке
а сад ми недостајеш

А да ме питају како и зашто
ћутала бих и гледала у даљину
не бих умела да кажем
зашто ми недостајеш

Јер неке су љубави посебне
и немају разумна објашњења
имају само два велика срца
а једном од њих недостајеш

Ех, како је чудан тај осећај
кад ми понестане даха
и у грудима заболи
колико ми недостајеш

Шапућу звезде ноћас
између себе дуж целог неба
о нашој љубави и томе
колико ми недостајеш

Мили мој, осећаш ли
како дрхтим целим телом
док ми недостајеш?

И универзум се ноћас плаши
да ће прснути у неповрат
јер ми тако проклето

НЕДОСТАЈЕШ.

Можда

2011-12-09T07:22:00.000-08:00

Из све снаге гризу ми усне

желе да виде светлост дана

те речи још неизговорене

љубав дубоко у мени скривана

Узалуд, чини се, борим се с њима

снагу им даје сваки наш сумрак

сваки наш поглед и свако јутро

загрљаја наших сваки тренутак

Из све снаге из мене јуре

гребу ми грло, изнутра вичу

те речи свете које већ дуго

у мојим тамним очима ничу

Узалуд, чини се, те речи гутам

јер постају јаче свакога дана

снагу им пружа сваки пољубац

обећање, осмех, додир твог длана

Тако мало је времена прошло

а већ нас веже толико ствари

одавно си већ под мојом кожом

као неки пријатељ стари

Велика прича за нама већ стоји

помало радује, помало боли

зато и није толико чудно

то што можда већ те волим

Заслужујем

2011-12-09T07:21:00.001-08:00

Заслужујем

само још један поглед

макар и испод трепавица

макар и бесан

макар и на брзину

за све што смо имали

некада давно

Заслужујем

само још један додир

макар и у пролазу

макар и груб

макар и случајан

очеши моје раме капутом

док одлазиш

Заслужујем

само још једну реч

макар и на силу

макар и тешку

макар и безвољну

за сву љубав коју смо делили

некада давно

Обећање

2011-12-09T07:20:00.001-08:00

Чудесна мекота твоје коже

под јагодицама мојих прстију

у још једно наше праскозорје

привијам те на своје груди

и чврсто те грлим да би знао

да не желим да те пустим

од себе више никада

јер само уз тебе ја сам

спокојна, безбедна, срећна

само док слушам откуцаје

твога срца и ти слушаш моје

када ме љубиш

и кад ме погледаш

када ме држиш за руку

и кад се насмешиш

Прислањам образ свој

уз твој, нежан и мек

да би могао да осетиш

исто оно што ја осећам

сваки пут кад те дотакнем

да задрхтиш при помисли

како припадам само теби

како сам сада ту

и обећавам да нећу отићи

да ћемо заједно бојити дан

бојама дуге и сунца

и сада сам само твоја

и можда је то судбина

некада давно негде записана

а можда је само љубав

Чекајући тебе

2011-12-09T07:18:00.001-08:00

Стојим сама

окупана месечином

газим песак босим ногама

чекајући тебе

Јер они су те обећали

и рекли су да после патње

долази неко вредан свега

и зато сам те чекала

Замишљала сам те

и питала сам се

хоћеш ли имати тамне очи

и чекала сам те

Сањала сам те

твој корак и твој осмех

знала сам да ћеш доћи

док сам те чекала

Желела сам те

и била сам нестрпљива

да те загрлим што пре

али сам ипак чекала

Волела сам те

и пре него што сам те видела

јер сам знала

да ћеш бити вредан чекања

Ко би могао...

2011-12-09T06:54:00.001-08:00

А све је почело једним пољупцем

дрхтавим, a одлучним

све је почело једним додиром

жељеним, a забрањеним

Све је почело детиње невино

безазлено и без плана

наивно, без размишљања

Ко би се могао заљубити

у некога ко је требало да остане

само трен слабости?

Ко би могао поверовати

да то беше судбина

а слабост никако?

Ко би могао замислити

љубав рођену непримећено

несвесно, ненадано?

А све је почело једним погледом

смелим, недореченим

све је почело једним осмехом

неодољивим, пресудним

Плакала бих

2011-12-09T06:53:00.002-08:00

Поглед сив и стаклен, у бескрају се губи

У мени ковитла, све урла и вришти

Плакала бих док ми зенице не побледе

А немам снаге ни за један трептај

Шамар судбине у лице мојој срећи

последњи ударац што ломи и наду

где пуца сваки глас и нестаје у тами

где најхрабрији ратник забораву жури

Бледим и копним на отровној стени

слушајући подсмех наказнога зла

плакала бих све док не исплачем живот

а немам снаге чак ни да се предам

Кад ме пољубиш

2011-12-09T06:53:00.000-08:00

Заустави се време.

Све реке престану тећи,

сви ветрови утихну,

и још неизговорене речи...

Застане свет.

Не окреће се више,

не жури својим путем,

некако жамори тише...

Нестану звуци.

Све нијансе боја избледе,

растопе се, разлију

к`о после кише траг креде...

Стане ми срце.

Изгубим дах.

Не постоји туга,

не постоји страх...

Кад ме пољубиш.

Јер имам тебе

2011-12-09T06:51:00.002-08:00

И мање ће заболети

кад судбина загребе

оштрим канџама

по мојој души

Све док имам тебе

упркос ранама

срце ће волети

и ако све се сруши

Заплакати нећу

газићу трње

храбра и пркосна

јер имам тебе

Упркос мраку све црњем

што ти припадам - поносна

а опет имам срећу

да нисам изгубила себе

Сутра

2011-12-09T06:51:00.000-08:00

Сутра бих могла...

Да те обришем

као ове прашњаве полице

затрпане успоменама

на једно давно лето

Да те прецртам

као име прве симпатије

исписано шареним словима

у детињем споменару

Да те издахнем

као овај тежак ваздух

заробљен мирисом

твојих прстију у мојој коси

Да те истресем

из углова усана

као онај осмех

који сам успут изгубила

Да те исплачем

и са трепавица

да отресем

последњи комадић тебе

Сутра.

Ван времена и простора

2011-12-08T15:57:00.001-08:00

Стани и погледај ме!

Ван времена,

ван простора,

улиј сјај својих очију

у моје зенице.

Нека се прсти твоји

стопе са мојима

и нека ми због њих

прокључа крв у венама,

одузми ми дах

једним јединим пољупцем,

а следећим ми удахни живот

поново, својим уснама.

Зграби ме рукама чежње,

стегни ме јако,

нека ме и заболи

јер љубав увек са собом носи

бол, неизрецив бол,

а ја ћу стиснути зубе

и бићу храбра.

Оћутаћу, издржаћу,

ни гласа нећу одати,

само стани.

Ван времена и простора,

и погледај ме.

Нека се изгубим у твом погледу,

јер једино сам тамо сигурна.

Ми смо били изнад

2011-12-08T15:56:00.001-08:00

Обома нам је јасно да судбине смо жртве

к`о што ове тешке улоге нам дате

кости танке, провидне наде полумртве

изнад нашег чела са подсмехом клате.

Љубав беше нечија баш неслана шала

окрутно се неко поиграо нама

безбрижне тренутке среће нам је крала

скривена у замци, та бездушна тама.

Сад неспокој влада нама, око нас

блаженог пута повратка нам нема

а погрешан крај у погрешан час

стиже нас у магли духова и сена.

Не треба нам реч што опроштај тражи

не треба нам кривац да све грехе призна

само нек тишина сад буде на стражи

не треба нам реч - МИ СМО БИЛИ ИЗНАД.

Хоћу да волим

2011-12-08T15:55:00.001-08:00

Немојте ми се смејати,

што ми се ругате?

Не гледајте ме

тим прљавим очима!

Зашто ме везујете

кад је небо бескрајно?

Чему те границе?

Ви сте малоумни,

само се држите подаље

и бићу мирна.

Ја нисам таква, као ви

и нисам за ваше акробације,

ја вам не припадам

и не прихватам вас

ни ваше стеге,

ниједно од ваших правила

нећу да будем спутана!

Ништа од тога за мене не важи,

ја то одбијам, схватате ли?

Не потичем из тог

циркуског света,

а хоћете само да ме

намамите у замку

монотоније и сивила,

али ја сам другачија, зар не видите?

Нисам вам слична,

не могу, не умем, нећу

да вам се прилагодим,

јер ја мислим и сањам,

ја могу, умем и хоћу

желим да живим, пре свега

зато ме пустите на миру

јер хоћу да ВОЛИМ.

Недефиниција љубави

2011-12-08T15:41:00.001-08:00

Појава коју је немогуће дефинисати. Она једноставно постоји сама за себе, ни од чега не зависи. Није јој потребан разлог, ни објашњење. Не постоји: "Волим те, јер ти..." Не. Нема узрочних реченица. Наравно, потребно је одређено време да се то схвати. А схватиш онда када осетиш. И даље ништа не разумеш, али осећаш. Онда знаш да нема дефиниције, објашњења, да нема "прераног" и "прекасног". Не постоји: "Љубав је..." Свако од нас има свој наставак те реченице. Нема уметања у речи, стеге и ограничења. Дешава се зато што се дешава. Не заслужује се, не настаје, не стиче се. Једноставно једног дана - постоји. Одједном постанеш свестан њеног присуства. Пробудиш се једног јутра и знаш да је то то, да волиш. Тако је, и тачка. И зато само ћути. Затвори очи, отвори срце. Не ограничавај, не дефиниши, не именуј. Не дели, не разврставај, не распоређуј. Не мисли. Нека буде онако како јесте. Затвори очи и ћути. Гледај срцем. Уживај. Воли.